Dušan Vasiljev

2009-01-18T09:19:00.000-08:00

Pre svega hteo bih da naznačim da ovu stranicu postavljam iz dva razloga:
Prvi je iskrena želja da podelim svoje interesovanje i mišljenje o poeziji Dušana Vasiljeva sa ciljem i da nekog zainteresujem, da uvećam i proširim svoje znanje o toj temi.
Drugi razlog se može shvatiti kao neka vrsta moje odgovornosti i pokušaja da se da makar mali doprinos trudu onih ljudi koji su se bavili ovom temom ranije. Iz tog razloga želim da neke meni dostupne informacije proširim i na ovom medijumu.
Takođe, treba imati na umu da ovde postavljene informacije nisu konačne i da ih želim dopuniti, izmeniti ili ispraviti (može i: ukloniti), naravno, uz vašu pomoć i saradnju.

Do Dušanove poezije nije lako doći, što mogu posvedočiti iz ličnog iskustva. Naime, zbirku pesama sam sasvim slučajno pronašao za vreme zimskog raspusta na selu u jednom starom ormanu. Zbirka je bila u jako lošem stanju ali nakon uklanjanja prašine najvažnije je bilo to što su se pesme mogle čitati.
Na prvi pogled njegove diskontinuirane misli rasute u slobodnom stihu koje obiluju opisima rata i stradanja, nisu odavale naročit utisak. Međutim, kada sam uložio približno isti, ili ipak možda malo veći trud da očistim prašinu i u svojoj glavi i počnem da razmišljam o onome što čitam, svaka sledeća pesma je upotpunjavala sliku koja mi se urezala u svest, i zbog koje i sada smatram da je o Dušanovoj poeziji vredno pisati i razmišljati.
Zapravo, ubrzo sam uvideo da je i sama forma oslikavala osobine njegove poezije: rastrzanost, nedorečenost, fragmentarnost slike i opisa nikako nisu bili plod pomodarstva neke međuratne poetike, jer je iz njih je izbijala jedna duboka iskrenost.
Ova iskrenost je uklanjala granice između, tzv. lirskog subjekta i samog pesnika koji je skoro ispovednim tonom opisivao šta je video, mislio i osećao. Njegova ispovednost je oduzimala formi (ni u malobrojnim proznim delima nije uspeo da prekorači tu granicu ličnog) ali je uspevala da predoči napregnutu psihološku situaciju izazvanu prizorima koji su zgomilani u te iseckane fragmente činili celinu.
Rat u ovom poetskom smislu nije samo bukvalno rasparčavao život, već i svest o životu, o moralu, o idealu. Ponavljanje i isticanje pojedninih reči velikim slovom (Čovek, Ljudi, Majka, Otac, Sin, Prezreni, Izgnani…) svedoči o jakoj skoro nagonskoj želji da se sve makar pojmovno dovede u red, da se makar u unutrašnjem svetu stvori volja za pobedom i mir koji bi bio vredan te pobede.
U poeziji Dušana Vasiljeva oslikava se jedan pesimizam poraženog, sveopšteg Čoveka koji povezuje i obuhvata sve ljude, ali i volja jedne individue, jedan humanizam koji ima veliki značaj iako ne uspeva da dođe do potvrde u realnosti i pomiri suprotnosti. Ovo se može sasvim površno videti i iz biografije Dušana Vasiljeva koji u svojoj nepunoj 24. godini napušta svet, ostavljajući nam svoje slutnje i misli nedovršenim.
Iz ovih neizbrušenih stihova, halucinacija i ispovesti nadzire se jedno neprocenjivo svedočanstvo koje može u svesti oživeti nešto što ne uspevamo da jasno vidimo iz sve istorije. Hermeneutika kojom razumevajući, osećajući postajemo ljudi.
Ne bih otišao tako daleko da tvrdim da njegova poezija može da ima dokumentarnu vrednost, ali pored unutrašnjih kvaliteta može biti itekako značajna kad razmišljamo o istoriji, o čoveku i o mogućem pacifizmu.
Ovakav pacifizam ne bih zamislio kao propagandu i ideologiju, otišao bih korak dalje. Zamislio bih ga kao iskren i odgovoran način da se ukazuje na događaje, način da se podari glas ,,čoveku koji peva posle rata”, zbog onih koji ga još nisu čuli ili nisu razumeli. Možda bi mogao da promeni nešto, da da doprinos da se nešto promeni ali ne kao poziv na revoluciju već kao poziv na razumevanje i odgovornost. Želeo bih konkretno da istrgnem neke stvari iz konteksta i usput makar malo doprinesem tome da i istorija i poezija prestanu da se tumače sebično, tj. subjektivno i selektivno.
Sa tim ciljem za sada izdvajam neke pesme koje mi se lično najviše dopadaju:

Nedelje

2009-01-18T09:18:00.001-08:00

Časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje,
zašto mi se češće ne prikradate?
Ja sam na vaš oltar prineo
sve moje vere i molitve i adete,
i vi ste me za svoga sina primile,
oh, svete moje Nedelje.

Oh, svete moje Nedelje,
časovi mojih nadahnuća,
vidite moje pune stolove
praznih, belih papira,
i staklenih putira
sa plavim i crnim mastilom,
i novih, čeličnih pera,
da prime vaše dare:
želje i misli i bolove,
i nove psovke, i grehe stare,
i sve nade svih zora,
i sav očaj svih predvečerja . . .

Oh, kada bi mi svakodnevno došle,
moje bi oči stalno sjale,
i pred vašim sjajem u mojim očima
sve bi zavese pale,
i sva bi se podigla vela . . .
I možda nebi tužna bila opela,
kada bi mi svakodnevno došle,
časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje!

Čovek Peva Posle Rata

2009-01-18T09:17:00.000-08:00

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!

Plač Matere Čovekove

2009-01-18T09:16:00.002-08:00

Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:

Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, ─
neka se raspe po zemlji anathema,
i neka se prolije sva crvena krv! . . .

Oh, Sine, moj dobri Sine!

Otac ti nije Sveti Duh,
ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudnje
i jednog besvesnog minuta.

Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
između četiri vlažna duvara
jednog šarenog, zamrzlog januara.

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili.
I sve su nam uvek tumačili
da se setimo
da to bog tako želi!

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.

Ustani, Sine, da se svetimo,
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i da dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati . . .

Danas je umro jedan čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala, ─
nije se probudio.

Onda ga je sama okupala
i obukla ga u crno.
I u dnu svoga vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila.

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila . . .

Žice

2009-01-18T09:16:00.001-08:00

Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali;
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva,
u valu smrti, tifusa, padavica.

Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave;
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.

I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.

O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.

Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
ne mogu da se vrate . . .

Groznica

2009-01-18T09:15:00.000-08:00

Sećam se da su preko neba
besni leteli ždralovi,
i da je neko od naših lipa
vešala sekao,
i da su me vijali neki valovi,
i da sam jedva utekao
u neku tamu . . .

. . . I u bolnici sam se probudio
beskrajne jedne noći.
Oči su me pekle
i suzile,
(valjda su me bele žene urekle?)
i po telu su mi puzile
neke hladne bubice ili mravi.
I drhteći sam čekao petla
da zoru javi,
i da pred mene baci
dve-tri pregršti svetla.
I vetra, da sljušti sa zemlje koru
koja je obvila noć.
I nekog, da mi donese vode.

I kada je zora prispela,
sve se predamnom tada
besomučnim taktom počelo okretati:
stolovi, ubrusi, lavori, klupe,
nedelje, godine, vekovi,
dani i časovi, minuti . . .

A bočice i lekovi
u njima, žuti,
duboko su mi se poklonili,
i proletnjim glasom drveta koja pupe,
u uši su mi zvonili:

─ Cin, ne boj se Smrti!
Ona se od nas plaši,
kao od vatre vuk.
Cin, ona se na nas
iz daleka samo plazi,
ali nas uvek obilazi,
jer smo joj jednom
slomili struk.
Cin, ne boj se Smrti!
Cin, cin, cin . . .

I ponovo je pala noć.

U kolibama smrti

2009-01-18T09:13:00.000-08:00

Oblak se nadvija kô pijan mesec
nad kolje u nebo ubodeno,
i teče crvena krv rekom.
I putevi su u magle utkani
što su legle po drveću.
Osećamo da po kućama našim senke kostura šeću,

u selu cvetnom, dalekom.

I ničeg nema što bi nas opilo u tom času,
i svi smo silni, krvavi atamani
u ovom klanju.
I zar da od lasta čekamo da na spasu,
ljubeči se po krvovima danju?
Već legnemo ničice u vlažne kute,
i slušamo kako tišine
zašapću slatko, pa ućute.

A iznad glava kiša nam se sliva,
i žuto, uvelo vlažno snoplje
sva nam je prespektiva.
Iza grma ako padnemo kad otvor smrti zasjaji, ─
to su svi važni događaji.

I požar su užasni pohotno valja
preko svih reka, mora zemalja,
Umrećemo i mi, sutra, ili nešto kasnije,
Smrću, vrelom, podmuklom.

(Zar nije još užasnije
živeti dan-dva sa lobanjom puklom?)

Beli, porušeni zvonici zabrinuti strče
i misliš da će odmah da potrče,
i da odu u neznano ─ sanjano.

I ničeg nema što bi u nas unelo čistoću,
jedno očajno gromovito ‹‹ hoću ››,
ili po glavi jedan strahovit udar,
pa da se već jednom svega zasitimo,
krvavi i razbarušeni.

Hoću

2009-01-18T09:12:00.000-08:00

Hoću da pod teretom mesa,
pod bičem krvi,
prvi, prvi
dostignem nebesa.

Hoću da na svakom koraku,
svakim dahom,
oko sebe ljubav sejem,
pa da se mahom
slatko nasmejem.

Hoću da pođem bledom
mrtvacu u rovu,
i da se veseo vratim;
da jednim pogledom
sve vidike obuhvatim.

Hoću da u sutone neke
u sebi rasturim goleme požare,
da me ozare
dok zurim u svetove daleke.

Hoću da budem sam sebi strah,
da u sebi nađem Novo
i Beskrajno,
pa da se od smeha zacenim
ko Bog, kada je tajno
skov’o
od svojih strasti ljude.

Smrt pokolenja

2009-01-18T09:11:00.000-08:00

Mi srećni nismo bili.

Nismo oprali na vrelu bratstva oči,
nego smo u groblju, na hladnoj, kamenoj ploči
slušali kako Majka za Sinom cvili.

Iz groblja došli smo čisti,
kroz oblake dima
nadzirao se svetlosti nove luč, ─

i vi nas dočekaste
pletenim, trostrukim bičevima.
I vaše ruke, ko železni obruč
koji guši, guši . . . guši . . . ,
obaviše se oko naših grudi.

Mi smo tada u duši
prokleli i vas i sebe;
i od bola
promenili smo sto idola,
i na sto staza htedosmo stati.
Ali na svakoj po jedna Mati
reče nam da ni mi nismo ljudi.

I tada smo odrekli se svega!

Noć svugde, kao i pre. I tama . . .
Mi izgibosmo pod crnim zastavama,
a vi slavite pompezan pir . . .

Noć svugde,

I tama.

I mir . . .

Mladost

2009-01-18T09:10:00.000-08:00

Ispod nedogledne visine plave,
ja sam danima lutao pognute glave,
i tražio negažene staze,
i poljsko cveće brao.

I mislio sam da zbog prolećne kiše
uzbrano cveće ne miriše,
jer ga je pljusak u pupoljku sprao.

Ja sam onda još bio mlad,
i bilo mi je žao
mirisne pupoljke brati.
Ja sam onda još ozbiljno mislio
na svakom pragu stati,
i svugde naći veselje lako;
i da će me onda u kuću zvati
bistrim i srećnim pogledom,
i da ću svuda biti brat.

I, mesto toga, na svakim vratima
oči što su me bile ledom
i novembarskim mrazom;
a nigde bratskog pozdrava ni ruke.

Ja sam onda tri dana, noći plak’o,
i pošao ugaženom stazom.

Tešim se da nisam bio prvi,
i time ─ što je tada bio Rat . . .

Prolog

2009-01-18T09:07:00.000-08:00

Sve jedno sa ili bez rime,
nema važnosti oprema i sjaj,
ako duša bolna
bolnim osmehom nad prošlošću bdi.

Nema praznika ni nedelja,
i sva je sreća u suncu
što nas pokatkad u stari život vrati,
i razbudi u nama ponovo drvodelje
sa livanskih i balkanskih gora.
A trag je dubok i strašan
i neće ga nikad niko zatrpati.

Pomislimo i sami da smo pozeri
kad vinogradi i žita zru,
pa ponoć dođe i rane se raskrvave,
i svejedno: Isusi ili Ahasveri!
Drugi bi nas samo oblici spasli.

I dođemo do kraja puta,
a te oblike još nećemo naći:
o, mi to znamo.
Osnovna je naša boja siva,
kao nebo jesenje,
kao duh ubice druga.