Hoću

Hoću da pod teretom mesa,
pod bičem krvi,
prvi, prvi
dostignem nebesa.

Hoću da na svakom koraku,
svakim dahom,
oko sebe ljubav sejem,
pa da se mahom
slatko nasmejem.

Hoću da pođem bledom
mrtvacu u rovu,
i da se veseo vratim;
da jednim pogledom
sve vidike obuhvatim.

Hoću da u sutone neke
u sebi rasturim goleme požare,
da me ozare
dok zurim u svetove daleke.

Hoću da budem sam sebi strah,
da u sebi nađem Novo
i Beskrajno,
pa da se od smeha zacenim
ko Bog, kada je tajno
skov’o
od svojih strasti ljude.

Smrt pokolenja

Mi srećni nismo bili.

Nismo oprali na vrelu bratstva oči,
nego smo u groblju, na hladnoj, kamenoj ploči
slušali kako Majka za Sinom cvili.

Iz groblja došli smo čisti,
kroz oblake dima
nadzirao se svetlosti nove luč, ─

i vi nas dočekaste
pletenim, trostrukim bičevima.
I vaše ruke, ko železni obruč
koji guši, guši . . . guši . . . ,
obaviše se oko naših grudi.

Mi smo tada u duši
prokleli i vas i sebe;
i od bola
promenili smo sto idola,
i na sto staza htedosmo stati.
Ali na svakoj po jedna Mati
reče nam da ni mi nismo ljudi.

I tada smo odrekli se svega!

Noć svugde, kao i pre. I tama . . .
Mi izgibosmo pod crnim zastavama,
a vi slavite pompezan pir . . .

Noć svugde,

I tama.

I mir . . .

Mladost

Ispod nedogledne visine plave,
ja sam danima lutao pognute glave,
i tražio negažene staze,
i poljsko cveće brao.

I mislio sam da zbog prolećne kiše
uzbrano cveće ne miriše,
jer ga je pljusak u pupoljku sprao.

Ja sam onda još bio mlad,
i bilo mi je žao
mirisne pupoljke brati.
Ja sam onda još ozbiljno mislio
na svakom pragu stati,
i svugde naći veselje lako;
i da će me onda u kuću zvati
bistrim i srećnim pogledom,
i da ću svuda biti brat.

I, mesto toga, na svakim vratima
oči što su me bile ledom
i novembarskim mrazom;
a nigde bratskog pozdrava ni ruke.

Ja sam onda tri dana, noći plak’o,
i pošao ugaženom stazom.

Tešim se da nisam bio prvi,
i time ─ što je tada bio Rat . . .

Prolog

Sve jedno sa ili bez rime,
nema važnosti oprema i sjaj,
ako duša bolna
bolnim osmehom nad prošlošću bdi.

Nema praznika ni nedelja,
i sva je sreća u suncu
što nas pokatkad u stari život vrati,
i razbudi u nama ponovo drvodelje
sa livanskih i balkanskih gora.
A trag je dubok i strašan
i neće ga nikad niko zatrpati.

Pomislimo i sami da smo pozeri
kad vinogradi i žita zru,
pa ponoć dođe i rane se raskrvave,
i svejedno: Isusi ili Ahasveri!
Drugi bi nas samo oblici spasli.

I dođemo do kraja puta,
a te oblike još nećemo naći:
o, mi to znamo.
Osnovna je naša boja siva,
kao nebo jesenje,
kao duh ubice druga.