Pre svega hteo bih da naznačim da ovu stranicu postavljam iz dva razloga:
Prvi je iskrena želja da podelim svoje interesovanje i mišljenje o poeziji Dušana Vasiljeva sa ciljem i da nekog zainteresujem, da uvećam i proširim svoje znanje o toj temi.
Drugi razlog se može shvatiti kao neka vrsta moje odgovornosti i pokušaja da se da makar mali doprinos trudu onih ljudi koji su se bavili ovom temom ranije. Iz tog razloga želim da neke meni dostupne informacije proširim i na ovom medijumu.
Takođe, treba imati na umu da ovde postavljene informacije nisu konačne i da ih želim dopuniti, izmeniti ili ispraviti (može i: ukloniti), naravno, uz vašu pomoć i saradnju.
Do Dušanove poezije nije lako doći, što mogu posvedočiti iz ličnog iskustva. Naime, zbirku pesama sam sasvim slučajno pronašao za vreme zimskog raspusta na selu u jednom starom ormanu. Zbirka je bila u jako lošem stanju ali nakon uklanjanja prašine najvažnije je bilo to što su se pesme mogle čitati.
Na prvi pogled njegove diskontinuirane misli rasute u slobodnom stihu koje obiluju opisima rata i stradanja, nisu odavale naročit utisak. Međutim, kada sam uložio približno isti, ili ipak možda malo veći trud da očistim prašinu i u svojoj glavi i počnem da razmišljam o onome što čitam, svaka sledeća pesma je upotpunjavala sliku koja mi se urezala u svest, i zbog koje i sada smatram da je o Dušanovoj poeziji vredno pisati i razmišljati.
Zapravo, ubrzo sam uvideo da je i sama forma oslikavala osobine njegove poezije: rastrzanost, nedorečenost, fragmentarnost slike i opisa nikako nisu bili plod pomodarstva neke međuratne poetike, jer je iz njih je izbijala jedna duboka iskrenost.
Ova iskrenost je uklanjala granice između, tzv. lirskog subjekta i samog pesnika koji je skoro ispovednim tonom opisivao šta je video, mislio i osećao. Njegova ispovednost je oduzimala formi (ni u malobrojnim proznim delima nije uspeo da prekorači tu granicu ličnog) ali je uspevala da predoči napregnutu psihološku situaciju izazvanu prizorima koji su zgomilani u te iseckane fragmente činili celinu.
Rat u ovom poetskom smislu nije samo bukvalno rasparčavao život, već i svest o životu, o moralu, o idealu. Ponavljanje i isticanje pojedninih reči velikim slovom (Čovek, Ljudi, Majka, Otac, Sin, Prezreni, Izgnani…) svedoči o jakoj skoro nagonskoj želji da se sve makar pojmovno dovede u red, da se makar u unutrašnjem svetu stvori volja za pobedom i mir koji bi bio vredan te pobede.
U poeziji Dušana Vasiljeva oslikava se jedan pesimizam poraženog, sveopšteg Čoveka koji povezuje i obuhvata sve ljude, ali i volja jedne individue, jedan humanizam koji ima veliki značaj iako ne uspeva da dođe do potvrde u realnosti i pomiri suprotnosti. Ovo se može sasvim površno videti i iz biografije Dušana Vasiljeva koji u svojoj nepunoj 24. godini napušta svet, ostavljajući nam svoje slutnje i misli nedovršenim.
Iz ovih neizbrušenih stihova, halucinacija i ispovesti nadzire se jedno neprocenjivo svedočanstvo koje može u svesti oživeti nešto što ne uspevamo da jasno vidimo iz sve istorije. Hermeneutika kojom razumevajući, osećajući postajemo ljudi.
Ne bih otišao tako daleko da tvrdim da njegova poezija može da ima dokumentarnu vrednost, ali pored unutrašnjih kvaliteta može biti itekako značajna kad razmišljamo o istoriji, o čoveku i o mogućem pacifizmu.
Ovakav pacifizam ne bih zamislio kao propagandu i ideologiju, otišao bih korak dalje. Zamislio bih ga kao iskren i odgovoran način da se ukazuje na događaje, način da se podari glas ,,čoveku koji peva posle rata”, zbog onih koji ga još nisu čuli ili nisu razumeli. Možda bi mogao da promeni nešto, da da doprinos da se nešto promeni ali ne kao poziv na revoluciju već kao poziv na razumevanje i odgovornost. Želeo bih konkretno da istrgnem neke stvari iz konteksta i usput makar malo doprinesem tome da i istorija i poezija prestanu da se tumače sebično, tj. subjektivno i selektivno.
Sa tim ciljem za sada izdvajam neke pesme koje mi se lično najviše dopadaju:
