Dušan Vasiljev

Pre svega hteo bih da naznačim da ovu stranicu postavljam iz dva razloga:
Prvi je iskrena želja da podelim svoje interesovanje i mišljenje o poeziji Dušana Vasiljeva sa ciljem da nekog zainteresujem, da uvećam i proširim svoje znanje o toj temi.
Drugi razlog se može shvatiti kao neka vrsta moje odgovornosti i pokušaja da dam makar mali doprinos trudu onih ljudi koji su se bavili ovom temom ranije. Iz tog razloga želim da neke meni dostupne informacije proširim i na ovom medijumu.
Takođe, treba imati na umu da ovde postavljene informacije nisu konačne i da ih želim dopuniti, izmeniti ili ispraviti (može i: ukloniti), naravno, uz vašu pomoć i saradnju.

Do Dušanove poezije nije lako doći, što mogu posvedočiti iz ličnog iskustva. Naime, zbirku pesama sam sasvim slučajno pronašao za vreme zimskog raspusta na selu u jednom starom ormanu. Zbirka je bila u jako lošem stanju ali nakon uklanjanja prašine najvažnije je bilo to što su se pesme mogle čitati.
Na prvi pogled njegove diskontinuirane misli rasute u slobodnom stihu koje obiluju opisima rata i stradanja, nisu odavale naročit utisak. Međutim, kada sam uložio približno isti, ili ipak možda malo veći trud da očistim prašinu i u svojoj glavi i počnem da razmišljam o onome što čitam, svaka sledeća pesma je upotpunjavala sliku koja mi se urezala u svest, i zbog koje i sada smatram da je o Dušanovoj poeziji vredno pisati i razmišljati.
Zapravo, ubrzo sam uvideo da je sama forma oslikavala osobine njegove poezije; rastrzanost, nedorečenost, fragmentarnost slike, nikako nisu bili plod svesne namere, naprotiv iz njih je izbijala jedna duboka iskrenost.
Ova iskrenost je uklanjala granicu između literarnog i memoarskog, u njoj smo mogli da osetimo pesnika  koji je skoro ispovednim tonom opisivao šta je video, mislio i osećao. Njegova ispovednost oduzimala je formi (ni u malobrojnim proznim delima nije uspeo da prekorači tu granicu ličnog) ali je uspevala da predoči napregnutu psihološku situaciju izazvanu prizorima koji su nagomilani u te fragmenarne slike činili dubok utisak na čitaoca.
Rat u ovom poetskom smislu nije samo bukvalno rasparčavao život, već i svest o životu, o moralu, o idealu. Ponavljanje i isticanje pojedninih reči velikim slovom (Čovek, Ljudi, Majka, Otac, Sin, Prezreni, Izgnani…) svedoči o jakoj skoro nagonskoj želji da se sve makar pojmovno dovede u red, da se makar u unutrašnjem svetu stvori smisao i sklad koji će životu povratiti dostojanstvo.
U poeziji Dušana Vasiljeva oslikava se jedan pesimizam poraženog, sveopšteg Čoveka koji u porazu povezuje i obuhvata sve poražene ljude, ali i volja jedne individue da povrati mir, jedan humanizam koji za nas čitaoce ima veliki značaj iako ne uspeva da dođe do potvrde u realnosti (što se tragično išćitati iz biografije Dušana Vasiljeva koji u svojoj nepunoj 24. godini napušta svet ostavljajući nam svoje slutnje i misli nedovršenim).
Iz ovih neizbrušenih stihova, halucinacija (nastalih na bolničkoj postelji) i ispovesti nadzire se jedno neprocenjivo svedočanstvo koje može u našoj svesti oživeti nešto što ne uspevamo uvek jasno da iščitamo iz istorijskih izvora. Hermeneutika kojom razumevajući i osećajući, empatijom postajemo Ljudi.
Ne bih otišao tako daleko da tvrdim da njegova poezija može da ima dokumentarnu vrednost, ali pored estetskih kvaliteta može biti itekako značajna kad razmišljamo o istoriji, o Čoveku, o ratu i mogućem pacifizmu.
Ovakav pacifizam ne bih zamislio kao nešto ostvarivo bilo kakvom ideologijom i propagandom, otišao bih korak dalje. Zamislio bih ga kao odgovoran način da se sagleda prošlost, kao način da se podari glas ,,čoveku koji peva posle rata”, zbog onih koji ga još nisu čuli ili nisu još razumeli. Možda bi mogao i da promeni nešto, da pomogne da se nešto promeni ali ne kao poziv na revoluciju i pravljenje šizme, već kao poziv na razumevanje i odgovornost. Želeo bih konkretno da istrgnem neke stvari iz konteksta i usput makar malo doprinesem tome da i istorija i poezija prestanu da se tumače sebično, tj. subjektivno i selektivno.
Sa tim ciljem za sada izdvajam neke pesme koje mi se lično najviše dopadaju: