Sve jedno sa ili bez rime,
nema važnosti oprema i sjaj,
ako duša bolna
bolnim osmehom nad prošlošću bdi.
Nema praznika ni nedelja,
i sva je sreća u suncu
što nas pokatkad u stari život vrati,
i razbudi u nama ponovo drvodelje
sa livanskih i balkanskih gora.
A trag je dubok i strašan
i neće ga nikad niko zatrpati.
Pomislimo i sami da smo pozeri
kad vinogradi i žita zru,
pa ponoć dođe i rane se raskrvave,
i svejedno: Isusi ili Ahasveri!
Drugi bi nas samo oblici spasli.
I dođemo do kraja puta,
a te oblike još nećemo naći:
o, mi to znamo.
Osnovna je naša boja siva,
kao nebo jesenje,
kao duh ubice druga.
Нема коментара:
Постави коментар