Smrt pokolenja

Mi srećni nismo bili.

Nismo oprali na vrelu bratstva oči,
nego smo u groblju, na hladnoj, kamenoj ploči
slušali kako Majka za Sinom cvili.

Iz groblja došli smo čisti,
kroz oblake dima
nadzirao se svetlosti nove luč, ─

i vi nas dočekaste
pletenim, trostrukim bičevima.
I vaše ruke, ko železni obruč
koji guši, guši . . . guši . . . ,
obaviše se oko naših grudi.

Mi smo tada u duši
prokleli i vas i sebe;
i od bola
promenili smo sto idola,
i na sto staza htedosmo stati.
Ali na svakoj po jedna Mati
reče nam da ni mi nismo ljudi.

I tada smo odrekli se svega!

Noć svugde, kao i pre. I tama . . .
Mi izgibosmo pod crnim zastavama,
a vi slavite pompezan pir . . .

Noć svugde,

I tama.

I mir . . .