Plač Matere Čovekove

Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:

Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, ─
neka se raspe po zemlji anathema,
i neka se prolije sva crvena krv! . . .

Oh, Sine, moj dobri Sine!

Otac ti nije Sveti Duh,
ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudnje
i jednog besvesnog minuta.

Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
između četiri vlažna duvara
jednog šarenog, zamrzlog januara.

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili.
I sve su nam uvek tumačili
da se setimo
da to bog tako želi!

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.

Ustani, Sine, da se svetimo,
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i da dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati . . .

Danas je umro jedan čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala, ─
nije se probudio.

Onda ga je sama okupala
i obukla ga u crno.
I u dnu svoga vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila.

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila . . .